Tmuran ljetni kišni dan… Šest je sati. Predgrađe manjeg grada.
Sestra scrolla stranicu Facebooka, dok brat igra online igre.
Krabooom!!!
Sestri Facebook više ne reagira. Bratu igrica više ne
reagira. Otvaraju vrata svojih soba. Gledaju jedno u drugo. Oči im sjaje od
straha. Sestra prilazi bratu i, tiho, da je nitko drugi ne čuje, pita: „Jesi li
isključio modem?“
„Nisam.“
„Pa što je onda?“
„Ne znam.“
Krabooom!!! Poskočiše oni.
„Sigurno će doći za pet minuta.“
„Valjda.“
Tiho na prstima vratili su se u sobu. Prošlo je pet minuta
slušanja kako kiša lupa na prozor neobično tihe sobe. Zahladilo je. Sestra je
laganim korakom došla do brata i rekla mu: „Zovi službu za korisnike!“
„Zovi ti!“
„Ti nikad ne zoveš!“
„Pa zato ni neću!“
„Ali, oni su grozni!“
„Zato ni ne zovem ja!“
Sestra uzima mobitel u ruke i drhtavom rukom pažljivo tipka
onaj broj s jednom osmicom, jednom devetkom i šest nula. Ogrnuta u dekicu
prislanja mobitel na uho.
Zastrašujuće miran i prijateljski glas automata javlja joj
se i govori o promjenama u poslovanju. Otipkala je lozinku za dolazak do
operatera, ali svi su zauzeti. U pozadini svira neka tmurna muzika.
Krabooom!!!
Deset minuta… Još su zauzeti… Dvadeset… Nema ih. Kao da su
nestali zajedno s Internetom.
Očekujući najgore, sestra je krenula u dnevni boravak.
Polako otvara vrata. Pogled lijevo, pogled desno… Nema nikog. Polako uzima
daljinski u ruke i pali televiziju…
Stavljajući ruku na usta utišala je svoj vrisak… Na
televiziji… Na televiziji… nema signala!!!
Otrčala je natrag do brata. „Nemamo televizije!“ zaplakala
je.
Brat nije ništa rekao, ali njegovo lice bilo je u grimasi
čistog užasa.
Zajedno su otišli do televizije.
„Pa kako je nema?“
„Ne znam.“
„Piše da nema signala.“
„Znam.“
„Što ćemo kad dođu mama i tata?“
„Ne znam.“
Izmijenili su poglede zamišljajući horore koje će proživjeti
dok se televizija i Internet ne vrate.
„Jesi li zvala službu za korisnike?“
„Jesam.“
„I?“
„Nema ih.“, tiho će.
Što će sad radit?
Nema Interneta! Nema televizije. Nema Facebooka, a ni RTL-a i Nove! Već dva
sata nervozno hodaju po koridorima te mračne kuće i svakih deset minuta gase i
pale modem, gase i pale prijemnik…
Vrata se polako otvaraju. Tata je… Šutke gledaju kako
prolazi hodnikom, izuva cipele i sjeda za kauč. Uzeo je daljinski u ruke.
„Tata, nema Interneta… ni televizije.“
Pogledao ih je sa stravom u očima. „Jeste li zvali službu za
korisnike?“
„Jesmo… Ne javljaju se.“
Krabooom!
„Zovite opet!“
Opet je utipkala taj strašni broj u mobitel i nazvala je
službu za korisnike. Govore o vremenskim nepogodama… I kako pokušavaju riješit
problem što prije… Operaterima opet ni traga.
„Ne javljaju se…“
Tata je prihvaćajući tešku situaciju kimnuo i rekao
sudbinske riječi: „Probat ćemo sutra.“
Brat i sestra koraknuli su unazad. Sutra!? Ali, to je sutra!
Vratili su se natrag u svoje sobe. Brat je pogledao uokolo.
Što će sad raditi? Tuširao se i otišao u krevet kako bi sutra prije stiglo.
Sestra je opet pokušala dobiti službu za korisnike. Nema im
ni traga. Dočekala je majku i rekla joj što se dogodilo. Znala je da će nju to
najviše pogoditi jer neće znati što se događa u Toscani, zato joj je rekla dok
je sjedila.
Svi su rano otišli spavati u nadi za bolje sutra. Kiša,
grmljavina, osjećaj nedostatka nečega jako potrebnog, tjeskoba i strah pratili
su ih u san.
Ne zna se što je sutra s njima bilo.
